Александар Ћуковић
Александар Ћуковић је дипломирао је на Факултету политичких наука Универзитета Црне Горе, у Подгорици, на смјеру политикологија. Магистрирао је на истом факултету под менторством академика Шерба Растодера, на тему „Улога штампаних медија у Црној Гори у процесу распада југословенске заједнице“. Пише прозу, поезију, есеје и књижевну критику. Аутор је низа научних радова из области политичких наука и филозофије које су објавили угледни часописи из региона. Члан је УКЦГ, УКС и Књижевне заједнице „Мирко Бањевић“. Обављао је функцију секретара (2015-2023), а затим и потпредсједника Удружења књижевника Црне Горе (2023-). Главни је и одговорни уредник часописа „Стварање“ (2019-). Бивши је дугогодишњи новинар дневних новина „Дан” (2014-2022), као и први уредник додатка за културу тог медија (2017-2022).
Управни одбор Задужбине Иве Андрића именовао је Ћуковића за члана Жирија Андрићеве награде у мандату 2022-2024. У питању је најмлађи Жири у историји те награде.
Приче и пјесме Александра Ћуковића превођене су на енглески, руски, њемачки и арапски језик.
Од децембра 2022. године члан је Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.
Сарадник је на сценарију за документарно-играни филм „Кривац је Бен Голосовкер”, сценаристе и редитеља Гојка Челебића, који је премијерно приказан јула 2023. године.
С обзиром на свестраност и стручност овог младог човјека, који је одлучио да се придружи нашој причи, биће нам част да учествује са нама у више својих улога. Овим путем му, од срца, желимо добродошлицу!
ПОЧЕТАК ИСТРАГЕ
Не знам какав сте, нити чији сте суд, а вама је то, видим, веома драго. Међутим, то ми неће правити проблем како да вас ословим у овом посљедњем обраћању. Поштовао сам све ово, ма како се оно називало, па ћу се у складу са тим и обратити са „поштовани суде“.
Дакле, поштовани суде, ја не знам ко сте, нити зашто сам овдје, али претпостављам да вам сви то исто саопште са ове клупе и из ове “непробојне” кутије, пред овом истом публиком. Ништа ново… То ми не даје за право да питам било шта, јер не желим да задржавам све те људе, који чекају да сједну на ово мјесто, а већ сам одужио много.
Само ме једна ствар испуњава радошћу: сазнање да је довољан један дан слободе, како би се од успомена могло живјети читав један вијек. Нијесам ни слутио чега се све могу сјетити и шта све могу пронаћи у том „једном дану“. Од постанка свијета, а осјећам да је тако најбоље, људски је трагати, док је пронаћи, у правом смислу те ријечи, знано само Богу. Пар ових дубоких минута биће ми од користи чим њихова спасоносна величина издахне на мојим уснама.
Хвала.
(прича из књиге „Споредни поредак“)
