Вратоломија са Новицом Тадићем – Мирјана Булатовић
Пропињала сам се при сусрету,
желећи да преко
високе ограде његове горчине
убацим срце.
Постао би на тренутак мек,
себи непознат,
и похрлио у ма ком правцу,
недужни инструмент туге
збуњен добротом.
Сваки пут га је срце погодило,
пазила сам да га одапнем
помоћу што мањег броја речи
између којих готово да нема ваздуха.
Јер, вишак ваздуха у тексту
смртна је опасност
за таквог песника.
