Како је Стефанија Даниловић запросила војводу Марка Миљанова
„Удаћу се једино за војводу Марка Миљанова!“ Ове ријечи је упорно као на траци пред својим родитељима, породицом и другарицама, понављала деветаестогодишња Стефанија – Стефа Даниловић, ћерка никшићког трговца херцеговачког поријекла Луке Даниловића.
„Мучи дијете! Да ти ниједну ријеч више чуо нијесам!“ Прекорио би је отац, који би после зачуђен због ћуди своје ћерке, уз оно пљескање шаком о чело, често знао себи да промрмља у браду: „Ох, луде детиње — ђавоље главе… Ем детиња, ем женска!? Чу ње? Она ће за војводу Марка?!“ Ипак, Стефа је била непоколебива… Користила је сваку Богом дану прилику да баш пред свим људима, и знаним и незнаним, говори о својој љубави према Марку Миљанову. Говорила је то са дјевојачким стидом и руменилом у образима, често спуштајући поглед. Стидљиво, али опет и одлучно, понекад и дрхтавим гласом понављала је своју животну премису: „Нема мени љубави, ни среће мојим девојачким сновима без војводе Марка…“
Та Стефина прича, брзо се проширила по цијелом граду Никшићу, а чини се још брже по цијелој Црној Гори, и попут еха који се одбија од брда до ушију сваког Ђетића, ишла је руку под руку са једном другом причом: оној о Стефанијиној љепоти! Да, Стефа је била нестварно лијепа… Како су баке тог доба вољеле да кажу: имала је „проклету лепоту“… Непотребну и сувишну. „Куку теби дијете са толико љепотом„, знала је да добаци нека добронамјерна старамајка.
Но, без обзира на Стефину љепоту, али и на добру финансијску позицију њене породице, као и за удају већ увелико зрелих 19 година, просци су у широком луку заобилазили кућу Даниловића. Стефина прича о љубави према Марку Миљанову, више него било шта друго тјерала је нежење… Мислили су: Шта ако је стварно обећана војводи Марку? Или, шта ако Марко чује за њу, па је пожели? Ко ће нормалан и при здравој памети на црту Марку Миљанову?! А заправо Стефанија – Стефа Даниловић, до тада никада у свом животу није видјела Марка Миљанова. Заљубила се у причу и легенду о славном јунаку, перјанику и војводи. У причу о човјеку — најхрабријем витезу свога рода коме се без разлике диве и пријатељи и непријатељи.
А Марко Миљанов је тада већ био у средњим четрдесетим годинама, удовац, при крају своје војничке каријере. Маркова прва жена Милосава, преминула је после 18 година њиховог заједничког живота. Из брака са њом, Марко, је имао три ћерке: Анђу, Милицу и Јоку, а какав је био према женама, најбоље говори чињеница да је својим ћеркама мимо праксе и патријархалне традиције тог времена, обезбиједио најбоље могуће школовање на Цетињу…
Стефи је све то било познато… Знала је да је Марко удовац, да је више него дупло старији од ње… Знала је све, сем како Марко изгледа… А то јој је било и најмање битно. Дјевојачко срце, чисто, невино и искрено, заљубило се у врлине славног јунака. И знате како то иде: када човјек нешто довољно искрено жели, онда се и Бог потруди па помогне! Стефин отац Лука, који је до тада тек извиђења познавао Марка, сретајући га пар пута, имао је прилику да га ближе упозна. Када се то десило, позвао је војводу Миљанова у своју кућу на ручак. До Марка су тада већ стигле приче о Стефанијиној нестварној љепоти — коју Никшић не памти, али и о том да кћи трговца Даниловића пред свима прича како ће јој баш он — Марко Миљанов бити супруг.
Марко није знао шта да очекује… Отишао је на ручак у дом Даниловића, и када је видио Стефу, њену љепоту, стас, држање и бистар поглед, легенда каже да је неустрашиви војвода пред којим је и ђаво молио Бога за милост, први и последњи пут у животу осјетио дрхтавицу у гласу и кољенима. „Благо оном ђевојко, ради кога ћеш ти оставити оца и мајку…“ Једва је успио да проговори војвода. Стефа, уплашена, али и одлучна одговорила је: „Није код нас обичај да се ђевојке нуде мушкарцима, али ја нудим своје срце и руку теби војводо Марко!“ И тако… Десило се нешто што Црна Гора никада није видјела: дјевојка је запросила мушкарца… Стефа и Марко прво су живјели у Подгорици — након ослобођења тог града од Турака… Марко је био први градоначелник (гувернер) ослобођене Подгорице; а након његовог политичког размимоилажења са династијом Петровић-Његош — односно са књазом Николом, селе се у Марков родни Медун у Кучима.
Стефа и Марко нијесу скривали своју љубав. У јавности су често излазили држећи се за руке или чак загрљени, што је у том времену био несвакидашњи егзибиционизам. Марко је знао да своје комшије и пријатеље остави у чуду када би јавно, потпуно спонтано и присно — “француски“, како се то каже, пољубио Стефу! „Гле полуђелог војводе Марка!? Ех, шта жена учини од човјека…?! Па, он је скроз отишао к врагу од када је сабљу замијенио са оним писанијем!“ — говорили су људи, али, Стефа и Марко нијесу превише марили за то… Њихову љубав ништа није могло да поколеба. Чак и када је као дијете преминуо њихов син, остали су привржени једно другом… Марко се уз Стефину подршку у 50. години живота описменио, и тако је успешну и славну каријеру војсковође, замијенио ништа мање успјешном и славном каријером књижевника!
Марко Миљанов Поповић Дрекаловић, умро је од рака 1901. године. Последње што је написао био је његов тестамент… „Остављам све својој жени Стефи у потпуну својевласт, да јој то право нико и никад не може окрњити и оспорити. Него је и сад овлашћујем да може нашијем имањем потпуно у своју корист располагати, пошто је њена заслуга да се стекло и сачувало то што имамо… На случај моје смрти, а ако моју закониту жену Стефу послужи срећа да се уда за другог, то овдје поменуто имање, остаје наслиједство њено и њене ђеце ако је Бог с тијем усрећи: уопште да буде како она сама нађе за добро и корисно по њу.“
Након Маркове смрти, Стефа није услишила његову жељу и своју срећу није потражила крај другог мушкарца… Остала је вјерна својој највећој и јединој љубави… Марку је подигла прелијеп споменик на тврђави у Медуну где је војвода сахрањен… Живјела је скромно и повучено, и готово свакодневно је посјећивала његов гроб. Причали су мјештани да су усред децембра и јануара, по највећој студени, виђали Стефу како се пробија кроз сметове и одлази на гроб својој љубави. Знала је тамо, да сједи или стоји сатима, да прича, ћути, често и да плаче. Први пут када мјештани нијесу видјели Стефанију пар дана на Марковом гробу, било им је јасно да су њих двоје поново заједно, само на небу… Овог пута заувијек. Стефанија – Стефа Миљанова Поповић, рођена Даниловић, преминула је 1914. године.
