Портрет – Милош Црњански

 

Душа ти је раскидана, чиста, болна,

бледа као лица руских нихилисткиња.

Поглед ти је горак и свет, ко у мадона,

у капелама где кандило једва тиња.

 

Озбиљна си и тужна и поштена.

Кад тио свираш Бетовена

чело ти је пуно тешких бора,

као да си мушко, што се свуд потуцо,

са Христом, Мефистом и са Дон Хуаном,

у животу веселом и тужно насмејаном.

Као просјак са барикада пуцо,

и ко Цезар долазио са мора.

Ал чим се заљубиш…

чланци твоји и груди малене

и колена тврда ко круне од сребра,

и бледе усне што брзо зарумене,

и сјајна лака ребра

чине те маркизом…

 

У страсти очију плавих,

и жилица јако љубичастих,

и груди ко цветови што вену,

цветови бели први…

 

Маркизом, што бледа од уживања

безбожна, иронична кад се зора јави

одлази испод грана.

И оставља драгану за успомену

две три капи љубичасте крви.