Похвала чудности – Иван Новчић

Никад ме нису привлачили
професори, књижевници, свештеници,
фарисеји.

Обични као јесен када дође нагло
и поништи тромесечни хлад у нашем
врту,
њих је било свуда
и било их је нигде.

Увек су ме више привлачили
атипични људи несклони маниризму,
попут неког генија који у себи носи
црте чистог лудака и неугледног чудака,
као кловнови на циркуској представи
без тежњи да се допадну публици,
као рашчупани осуђеници на смрт
без наде да ће стићи наредба о
помиловању.

Један је знао играјући билијар,
ношен бесом након сваког погрешног
потеза,
да се тресе и урличе као епилептик,
а знао је напамет целог Превера.

Други би, пак, шутирао канте низ улицу,
а прецизно би скенирао психолошки
профил
свакога кога је упознао.

Трећи је неспретно муцао,
док су му бале клизиле низ уста
са неодољивим хумором браће Маркс.

Блажен је онај ко је
седео са њима.

Увек сам волео са таквима
да потрошим дан,
да потрошим живот,
него са клишеистима, лажним
епизодистима,
којима су каријере једина водиља.

А таквима у декретима,
одлукама дижу бисте,
похвале и заслуге,
тако досаднима и обичнима
нашли су места у читанкама