Праштање – Милутин Мићовић

Не престаје ни овај дан, као што свијет не стаје
Све ти казује, све на тебе ћути
Бићеш погођен иако нећеш
Свако ће добити пољубац какав мисли
Знаш ли да је и ово нека кућа
Све ти је било што је могло
Сад иди какав си

Не причам ти ради лијепих ријечи
Него знам – камен чува ватру
Звијезде у њему крешу
Дозива свој својега

И нема више причања
Но све како је на образу
Иако се не да казано је доста
Да би се заћутало, оживјело
Да се нађемо испод ведрог неба
Много је просуто ријечи
Много заборављеног гробља
Књиге и не знају своје писце
Писци су заборавили своје књиге
Утваре ће нам причати последње приче
На језику који никад нијесмо чули
Сјетићемо се као кроза сан
Живота који је био наш

Пут се губи али он зна куда иде
Да би нас научио гледати
На тијесном мјесту казати све о нама
Једним налетом реченице
Тварцом прасунца, сјећањем
Да ти се мили живјети
Јер твоје није ништа него да слушаш
Нови крвоток да читаш
Нову азбуку

Вријеме је да стане
Да потону стране свијета
У теби да се усправе
Да будеш свака смрт, жив човјек
Који је обгрлио свијет
Своју рођену буктињу

У обасјању доћи ће
У којем се љепше мре него живи
Долазе који су отишли и будући
Вода су жива која кроз тебе тече
Милина је од Пјесме
Којих има само на небу
И гдје гдје у причи

Има још ћутљивих срна по улицама
У очима им предивним
Умиру бистри извори
Заједно с олињалим, чупавим псима
Уморени једном судбином
Немају воље једно за друго
Мртвим животима
Удишу јару с запаљеног асфалта
Изобличене снове
Који не могу да умру

Прави пакао кључа под лобањом
Последњи разговор се води са собом
Један од најузалуднијих
Ријечи траже главу
Која више није твоја

Змије ваде очи, траже најдражу кап
Руши се сваки темељ – испуни се вријеме
Свим градовима који јауке ућуткују

Земљу хвата ноћ од људских самоћа
Под сунцем разрастају се подземни градови
Све је наопако од почетка, сад видимо
Последња сазнања су казна
Коју смо себи стрпљиво спремили
Мислећи о петом, деветом, мислећи ниочем

Горе нас орлови кљују, доље змије уче
Свака памет је старија од људске
Одговора нема ако се кроз смрт не деси
И од Старог човјека роди се Дијете

Весела дјеца иду путем
Који отвара небеску материцу
Иду и расту, расту и старају
Старају и подмлађују се

Ко су не знају – Али то Лијепо виде
Крепка десница их вјерно преводи