Мишо Вемић, сликар

Волим Никшић због некадашњих бијелих сњегова, због младости која није била безбрижна, због стрепњи, хоће ли моја девојка доћи на састанак, док сам је чекао покисао испод стрехе пионирског дома у парку. Волим Никшић због гимназије у којој сам добијао петице и двојке. Волим Никшић због погледа из аутобуса у ком сам се спуштао низ Луковске стране, замагљен, уливао ми је наду у будућност. Нарочито ноћни Никшић сам волио, јер сам гледао прву неонску рекламу, на згради поште. И тако, до данас, до у вјечност.