Зоран Мићановић, сликар

МИРИСИ БОЈА У НК

Кажу да сам ко дијете волио да једем земљу.
Ваљда што сам рано исклинџао у високог дјечака.
Требало је те дугачке кости нахрати калцијумом.

Дуго сам мислио да због тога волим овај град.
И стално сам му се враћао…
Био сам предодређен за спорт.
А одређен за кафану.
Више сам волио проводити вријеме с Витом и осталима, него се знојити и скакати за лоптом.
Нити сам ја знао њих, нити оне мене. Једноставно, осјећао сам да је кафана на “жељезничкој” храм моћи.
Основна школа у самом центру и мали парк, тик уз њу.
Зграда позоришта и колонија сликара на спрату.
Отворени прозори и мириси боја.

Кафана је давно затворена.
Школа порушена.
Умјесто позоришта сада је самопослуга.
Земљу одавно не једем.
Престао сам и да пијем.
Не желим никуда више да одлазим.
Ту смо заједно, он и ја.
До краја..
И све док могу по њему ићи, ићи ће и приче на мојим платнима.
Да трају по зидовима.
Да причају некоме.
Да се не заборави.