Никшићки корзо – мјесто сретања, успомена и трајања
Не вриједи писати о никшићком корзоу, јер тешко је ријечима објаснити како то изгледа када имаш своје парче бетона, своје дрво, угао, степенице…
„Будимо заједно на никшићком корзоу да вратимо вријеме и оживимо успомене, да на никшићким улицама сретнемо прошлост, да у новим лицима препознамо стара, а кроз стихове осјетимо добри дух Никшића – и оног старог и овог новог, а увијек јединственог“, позвали су из Туристичке организације (ТО) Никшић, организатора другог Фестивала „Корзо“ који је почео синоћ у Његошевој улици, а завршава се вечерас у Улици Јосипа Сладеа.
Изложбом „Никшићки корзо“, видео позивом и натписима који подсјећају на објекте којих више нема, организатори су успјели у намјери – евоцирали су успомене на културни феномен по коме су Никшић и Његошева улица били јединствени не само у Црној Гори, већ и у бившој Југославији. Натписи Кино култура, Самоизбор, СДК, Кони, Борово, Електрон и Југопластика, подсјетили су на мјеста којих више нема и покренули емоције.
„Гдје су посластичарница ‘Прољеће’, књижаре ‘Младост’, Јадран…“ низала су се питања оних који памте никшићки корзо из времена када је био мјесто гдје си ишао да видиш и да будеш виђен, да сретнеш, али и да те сретну, гдје су се „крали“ осмјеси, препричавали погледи, гдје се знало ко гдје стоји и колико је ко „ухватио“ кругова.
Не вриједи писати о никшићком корзоу, јер тешко је ријечима објаснити како то изгледа када имаш своје парче бетона, своје дрво, угао, степенице, када почнеш шетњу од хотела „Оногошт“, свратиш на кругове испред Робне куће, одмориш ноге на степеништу СДК-а, провириш ко је у излогу „Тубиса“, ухватиш круг око поште и назад. И тако све док се не појави он или она. Онда „скраћујеш“ кругове како би продужио/ла погледе, „хваташ“ случајне осмјехе увјерен/а да су баш теби упућени и „растеш“. И тако сваке вечери изнова.
“Када смо стигли у Никшић, одмах смо примијетили огроман број људи на улици. Прво смо се мало уплашили. Било је много породица са дјецом и младих људи који су очигледно уживали. Касније смо сазнали да је то никшићки корзо. Тако нешто нијесам видио ни у једном граду на свијету”, написао је крајем осамдесетих година прошлог вијека генерални секретар Савјета Европе Тери Дејвис, када је први пут посјетио Југославију, Црну Гору и Никшић.
И нијесте могли такво нешто да видите нигдје, осим у граду “Н”.
„Жеља нам је да оживимо корзо, ту лијепу никшићку традицију, један феномен могу слободно да кажем по којем је Никшић био познат широм Црне Горе. Од хотела до Трга слободе поставили смо натписе мјеста која су се ту некада налазила, као што су Самоизбор, Борово, Електрон…Позивам све да се присјетимо како је то некад изгледало, али и да покушамо да оживимо“, казао је директор ТО Никшић Митар Бараћ.
„Ово је покушај да оживимо ову шеталишну зону, оно наше чувено корзо и да позовемо све да прошетају тамо гдје су некад били, стоје тамо гдје су некад стајали. За ту сврху смо обиљежили седам локација и сви они који су стајали на тим мјестима имаће прилику да се подсјете, да мало евоцирају успомене, друже се, подрже ову причу и можда се корзу врати стари сјај“, казао је Штурановић.
А он је, један од најпозванијих да то каже, јер и даље „чува“ СДК, парче бетона на коме је, још као тинејџер, нашао своје мјесто.
Кино култура, Самоизбор, СДК, Кони, Борово, Електрон, Југопластика… Нема више тих и сличних објеката. Али, нема више ни липа, дрвореда, тротоаре су освојиле баште локала, нема више ни нас какви смо некада били.
Данашње генерације своје мјесто траже у неком локалу, кругове „хватају“ аутомобилима и не знају како то изгледа када је никшићко корзо тијесно, а опет пространо за све оне који желе да ухвате његов дамар. Они не разумију нас, ми не разумијемо њих, али тако је то одвајкада. Међутим, једно је сигурно – када би прије одласка у локал прошетали Његошевом, потражили познате очи и „украли“ нечији осмјех, схватили би о чему је то писао Тери Дејвис.
И стварно – гдје је натпис за „Прољеће“? Не питам због чувене бозе, коју је и мој отац често помињао. Питам због најљепших црних очију у граду.
Извор: Светлана Мандић, Вијести
