Жељко Шапурић, фотограф
Никшић. Мој родни град. Све лијепо и ружно цијелог свог живота дијелили смо заједно. Прве љубави, прве пољупце поред Саборног храма, прва знања стечена у основној школи „Олга Головић“ код учитељице Загорке Влаховић, потом елитне Гимназије.
У сусрету без краја заједно смо шетали по сновитој мапи и проводили живот на улици и кафани, дружили се са пјесницима, боемима и жестоким момцима са врућег никшићког асфалта од којих се већина преселила у вјечност. Купали се на Манитовцу, а касније на Крупцу, верали се по Бедему, а увече мирисали липе и шетали никшићким корзом.
Писати или причати о мом граду у подножју Требјесе, над којим бди рука духовног заштитника Острошког чудотворца није лако. Заједно смо дијелили добро и зло. Радост и туга била је наша свакодневица. Шибали су нас вјетрови и са истока и запада, сјевера и југа, ратови, избјеглице, повратак у живот. Сви суноврати нијесу ме могли одвојити од родног града. Сви успјеси његових житеља су ме увијек радовали. Тако је данас.
Ако бих направио ретроспективу живота онда ми у сјећањима не блиједе ликови никшићких „Ориђинала“ какви су били Стеван Вуковић, Петар Столица, Милета Килони, Јово Џада, Пекеш, Дејо Бабовић, Мујо Зековић, Миле Гроф и други. Већину од њих овјековјечио је објектив мог фотоапарата. То су били људи који су обиљежили једно вријеме, исто као што и данас по Никшићу тумарају нове легенде о којима ће писати и приповиједати неки будући хроничари. Ако сам се већ „дрзнуо“ да завирим у моју фотографску браншу, онда не могу заобићи, сада већ легендарне мајсторе фотографије Бранка Вујановића, Вељка Тадића, чувеног Воја Шкљоца. На моју жалост нијесам успио да упознам Милића Обреновића, по мишљењу мојих суграђана једног од најбољих никшићких фотографа. Његова, нажалост, мало сачувана збирка фотографија Никшића из прве половине прошлог вијека представља значајну архивску вриједност. То су слике прошлости – једног времена на који смо сви тако поносни. И данас ово ново вријеме које са собом носи много изазова треба овјековјечити. Додуше то је много лакше, него ли прије пола вијека или много више. Вјерујем да ће будући публицисти слиједити утабане стазе које су оставили Максим Вујачић, Дино Тузовић и други никшићки хроничари. Имају довољно материјала да у рам никшићке хронике уоквире за сва времена легендарне пјеснике и боеме Витомира – Вита Николића и Милана – Дуга Кривокапића.
Никшић волим због његових људи, велике душе и отвореног срца. Када ме пут одведе негдје далеко, тек тада од других људи сазнајем вриједности свога града, за које нијесам знао. Био је и остао стожер Црне Горе, њене духовности, писмености, културе. Стара никшићка господа била је елитна, не само на овом малом парчету црногорске земље, него и много даље. Оно што ме посебно импресионира у мом граду јесте његов заштитини знак – велелепни Саборни храм посвећен Светом Василију Острошком. Литија сваког 12. маја на празник острошког чудотворца окупи на десетине хиљада вјерника постала је препознатљива у цијелом православљу. У Никшићу, манастиру Косијерево чува се једна од највећих реликвија у хришћанском свијету –стопало Светог апостола и јеванђелисте Луке.
Позоришни живот у мом граду има заиста дугу традицију. Изњедрио је Никшић, бројна позоришна и филмска глумачка и редитељска имена која су оставила дубок траг у црногорској и југословенској кинематографији. Ако је Подгорица била центар трговине, Никшић и Цетиње имали су примат у духовности и култури. Тако је остало до данас, а вјерујем да ће бити у будућности.
Никшићани су хумани људи, одважни, храбри, срчани, витални. Спремни да помогну људима у невољи. Па, зар би у мом граду постојала Горска служба спаса да није тако? Увијек су нас привлачиле висине. Наши суграђани, одважни планинари испунили су сан сваког Никшићанина, јер је коначно и никшићка нога закорачи на кров свијета Монт Еверест.
Волим Никшић и због спортиста, интелектуалаца, али и жуљавих радничких дланова. Волим га и због Жељезаре, Пиваре, Боксита, али највише због људи.
Ма, гдје нас путеви Господњи водили сви се ми на крају враћамо свом родном граду.
Живот пролази као трен, а оно што је остало иза једног временског периода остаје у архивама. Сасвим сам сигуран да ће моја збирка фотографија Никшића и околине, која тренутно броји на стотине и стотине хиљада фотографија са разних догађаја, једнога дана бити прави архивски драгуљ. То су фотографије са културних, спортских, политичких и многих других дешавања у нашем граду.
Протести, раднички штрајкови, литије, црквени догађаји, разне свечаности, скупштинска засиједања, страначки скупови, људске патње и судбине, воље и невоље наших суграђана и ко зна шта сам све фотографисао као новински фоторепортер. Нажалост, у мојој колекцији има и фотографија са оних догађаја за које бих волио да никада нијесам био присутан на њима, нити да су се икада догодили. Али и то је мој живот и живот мога Никшића.
Жељко Шапурић,
новински фоторепортер и умјетнички фотограф
