Центар мог свијета – Обрад Ненезић
Нечија давно заборављена пумпа
Умјесто срца Брекће локомотива црна
Од нафте и уља И неких путника
Којима се више не сјећам лика
А камоли имена и дјела
А само сам хтио бити слика натуралистички нестварна
Али авај Ја сам горштак И естетика са мном има везе
Као ноћ са даном и поноћ са подне
Ми смо двије давно раскинуте споне
И не мораш да ми шапћеш како се крајности воле
Јер по себи знам да се мрзим У најмању руку
Као средњи вијек и ренесанса
И док ме гледаш као Филермоса
Ја ипак упорно тонем…
За сламку нећу да се хватам
Јер ако ничег немам Имам вишка поноса
И достојанствено ћу да пропадам
Заједно са сопственим свијетом
Кроз асфалт овај у коме има више љепоте
Него у мојим сабраним дјелима
И једино пунокрвно бије
Гротеска љепша од сваке лажи
И не тражи ме да те чекам Док идеш да се предаш
Некој фарси којој је естетика орден
А не суштина од које се плаши као од мрака
Тај јунак страшни Али умије да се смије
Свему ономе за чим ја плачем
И умије да убије све оно што је мени свето
Разум Смјерност и пријатељство
И мада сам одавно свјестан Да са мраком ходам Егал
И са зором зими Кад се пси и мачке грију мржњама
У улицама у којима само залазе по казни
Девојчуре Убице Мазни макрои и дилери среће
Знам да ме смрт неће Све док не кажем
Истину Која ми на срцу лежи Иако га немам
Него механизам неки који откуцава
Безброј бројки А ниједна није права
И спавај Ишчупаћу звоник из сата у цркви
Јер више волим да ти спаваш
Него да се човјечанство буди
Јер ти ћеш од спавања бити лијепа
А човјечанство грдно као запад
Који постоји само да прогута сунце
И одмах посумњам да ме жмуриш без разлога
Као неки банкомати од људи из Трећег доба
А само хоћу да те сањам како гориш као ватра
Коју сам наложио у Андима
Или подно Будоша Једнако помно
Док те јуре полудјели актови црногорског модернизма
И нека вита јела из динарског феминизма
И све си можда била Осим моја дива до вечерас
И нико не зна шта ћеш бити сјутра осим ја
И моја накарадна поезија
Можда те заволим више од себе
Под условом да не разочараш моју улицу
Јер ја нијесам грађанин свијета
Него моје провинцијске поенте
Којом је марширала И прва бјелашка и зеленашка
И Пирцио Бироли И кажипрсти и палци И мали и домали
И средњаци охоли са ореолима вођа
Сви осим ти … Њежно као рођенданска моје мајке
Кунем ти се гробом мог оца
Да ништа у овој дивној вукојебини
Неће изгледати тако мејнстрим и свјетски…
Као ти кад прођеш мојом улицом
Тако дивна као токијска хаварија
По мој метаболизам
А ако нећеш Ништа Не брини
Неће се располутити ниједан атом
Нити ће у космос отићи нека нуклеарна глава
Само ће несрећан бити један дрчни орах
Како ме чаршија звала откад сам рођен
Ако прођеш мојом улицом знам…
Да ће колпортери, комуналци, полицајци
Да се праве важни
Како су те продали Опорезовали Казнили…
И хвалиће се неонски фарови да су те обасјали
И неке криве свјетиљке да су ти правиле сјенке
И Бандере старије и шверне као краснописна ћирилица
Гласно ће да се цере И да те заводе
И птице су ми се клеле да су ти пјевале елегије тужне
И клеле зиме ружне што их на сеобе гоне да те не гледају
Сва четири годишња доба
И тетке су те оговарале и куме
Чији синови одавно већ красе колумне
И црне хронике
Да су те сотоне послале да нам судбине кужне проповиједаш
Јер за ким друго се гаси градска расвјета
И полицајци подјетиње као школарци
И попови звижде као посљедњи папци
И Зета неће да понире Него да те гледа
И коса сиједа потамни Од неког слатког иједа…
Иди бре у четири материне јужне Ово је сјевер
И никог нећу да варам осим себе И мајку
Да јој не расте шећер И да боље спава
Како би те сањала к’о лани
Да си пала као маћа на наш иметак мали
И нема везе Све што је свело то ће да се и омлади
Само да сам ја срећан И да се тобом куне
Јер нико никог чекао није као она тебе
И мене давно кад није имала ким да се куне
Док спаваш да би сјутра била лијепа
И тјерала неке универзитете да се представљају као библиотеке
И жељезаре као цркве А цркве као маркете
Једина слијепа улица коју знам води ка теби
То није сокак Ни булевар Или неки аутопут славни
Него једна вена скромна
Којом све моје машине пулсирају ка теби
Тамо гдје испод перја које потписују савремени свеци
Иницијалима а не дјелима
А не знају да су срца слијепа код лијепих очи
И очи не виде Док срце не прогледа
Куца твоје хармонично као евергрин
И не зна како бих волио да га љубим
Као што мене љубљаше нека давна
Пријетећи тобом која ме неће слушат’
Али све је то сујета И никад не вјеровах у судбину
Јер какве везе Бог има са тим што аутомобили лете
Кад те виде И авиони плове И бродови роне
И подморнице чекају на семафорима
У судбину вјерују само сујетни и грешни
Ако сам грешан што те волим
Нека ме ђаво носи у мој А не у твој бездан
Да се гурам са армијом таштих Који су се оклизнули
О твој осмијех ледан И сад свако себе тражи
И пут свој смјеран И правимо се наивни и важни
Као да не знамо једни за друге Поготово за тебе
Неке жене јужне Које су лијепе и кад су ружне
Рече ми човјек један
Чији пут и средње име носим
А мање га памтим Него ти мене
Али знам да је мисо на тебе Кад мије рекао
Да свако свој криж носи
Јер крст никад није хтио да помене
Као добро васпитан и озлојеђен комунист
Чију су идеологију и поштење
Претопиле барабе у савремено ордење
Које рђа на поглед
И немој ми више ни преко поште јављати да стижеш
Не марим за твоје погледе
Дубље од руске филмске школе
Не марим за твоје очи боје Таре
И водоскоке од груди
Не марим за ноге које газе као метафоре
Књигом поезије
Еј па ја имам више ожиљака него пора
И нећу да се такмичим
Али сам и ја резао овим плавим мачем
Више него сва скандинавска инвазија на Европу
Или арапска данас..
Али старим са мудростима из нових и старих завјета
И више не водим рат за љепоту него за спокој
И само ми је жао што не освојих тај минијатурни простор
У коме је тијесно и мраву
А зове се Мој центар свијета
Негдје између твог рамена и главе
Има једна пора мања од атома
И то је моја капија свијета
А не у неким паризима и њујорцима
За које ме забољеше сва улазна и собна врата
Моја капија је негдје испод густе косе једне жене
Сасвим јужно у космосу
Коју сретох опет Сасвим десно од лијевих нахођења
И само ја имам мапу
Гдје још богови пале ватру До леденог доба
И нико неће никад наћи то благо
Бар се надам Јер сви ће тражити мапу
У којој пише да се благо копа На Арарату или Олимпу
А не знају да у траг нико још није ушао пиратском злату
Јер се оно копа Далеко испод науке и озона
Пар пољубаца јужно од брадавице на врату
И још пар од младежа десно на усни
Гдје гори онај осмијех јужни
И читав низ пољубаца од брадавице десне дојке
Тачно три од увојка на челу…
И баш ме брига што ми зато треба један читав вијек
Ја сам момак са периферије који хода пријек
Одвајкада ка центру свог свијета
Јер му је једини он лијек
И ходаће макар изгубио главу
