Како куца срце нашег града
Његово име је Мило Радовић. Човјек, који „контролише“ наше вријеме, у чијим рукама су наши сати и минути, у чијој радњи кад дођете зауставља се вријеме. Човјек – казаљка. Мала и велика. Зависи, гдје сте се упутили и шта сте наумили.
Култна часовничарска радња, надалеко позната, чувена под именом „Код Реџића“, у Његошевој улици са огромним часовником на излогу, који позива на сусрет, одише ванвременским шармом и препознатљива је по истрајности у својој ријеткој мисији. Данас тај занат под прстима чува и преноси даље Мило, неуморни часовничар, који покушава да сачува занат, као што се чува свака рјеткост. Још увијек, прича Мило, деси се да га ословљавају са „Веро“ и траже Реџића да им поправи неки сат, иако се он одавно преселио у вјечност, гдје вријеме не постоји.
Прича почиње, као свака ванвременска. Као ученик средње школе у потрази за својим животним путем, зауставио се у часовничарској радњи, која је тад била изузетно чувена и ван граница Црне Горе, не би ли одрадио праксу. Сви су знали за излог са огромним сатом и за чаробне руке Вера Реџића, који је занат научио од свог оца Илијаза, чија се цедуљица чува међу вриједним уникатним детаљима ове дивне радње. И тако, седамдесетих година 20. вијека, Мило се упустио у авантуре сајџијског посла, јер га је Веро препознао као неког ко је достојан да га наслиједи.
– Постоји ли вријеме или је оно само варка?
Данас гдје се год окренете постоје сатови, али више као модни детаљ, иначе, док постоји свијета вријеме ће се мјерити.
– А да ли је, по Вама, сат само модни детаљ или је нешто више од тога?
Па, већином само као модни детаљ. Не мора ни да ради, ни да показује вријеме. Данас тако дођу, мијењају каиш, батерије, стакло. Сат им није ни потребан као мјерач времена.
– Кажите нам нешто о томе када сте први пут закуцали на врата часовничарске радње?
Када сам први пут дошао у радњу, на праксу, Веро ми је дао кључ од радње. Како тада, тако до дана данашњег. Тада су били прави мајстори, данас су ово монтери. Веро је био мајстор над мајсторима, а овдје није била само радња, већ и школа у којој су свој занат изучили часовничари: Вељко Одаловић, Ђорђе Аћимовић, Мирко Перовић, Свето Мијовић, Милева Живковић, Душко Вукотић, Жељко Бурић. Ваљда је Веро у мени препознао ту окретност и прецизност, а дао ми је и надимак – Јоко.
– Постоји ли у Никшићу још часовничарских радњи, које чувају овај занат од заборава?
Часовничарски занат, скоро па да изумире. У Никшићу су остале двије радње. Свако ко хоће да ради, може успјешно да научи овај занат и да скромно зарађује, осим они који хоће да се обогате за ноћ.
– Да ли имате своју личну колекцију сатова?
Своју немам, а могао сам да имам, бољу него ико. Међутим, овдје има сатова старина, који су ту деценијама. Нијесу то сатови велике вриједности, али су вриједни самим тим што су толико стари.
– Да ли се десило да неком часовнику не можете да „излијечите плућа?“
За овај, као и за све остале занате, најважнија је пракса. Послије неког времена знаш прије него отвориш сат у чему је проблем.
– Да ли постоји неко ко би могао, да тако кажемо, продужити вријеме овом занату, после Вас?
Наравно, то је мој синовац Милош, који се већ одавно успјешно сналази у овом послу.
И тако, своју причу завршава Мило, човјек у чијим рукама је наше вријеме, а ако сте се некад питали како куца срце нашег града и ко је некад био заслужан за одржавање часовника на храму Светог Василија Острошког, готово са поносом ће Вам Мило рећи како су некада мајстори управо из ове радње поправљали и сатни механизам на никшићком манастиру.
Савва Радулович
