Вукман Оташевић – Естетске подјеле писаца

Поезију живите, и за њу живите, а опет сте опрезни у објављивању. Књигу „пуштате“ тек након паузе од три године. Зашто?

– Добро кажете да поезијом живим, тихо скоро ћутке, нешто попут траве. И са смијехом на лицу, који сам понио право из дјетињства. Отуда мало ко може да примијети какви се ломови дешавају у мени. И због тога сам срећан. Не желим своју тугу, на примјер, ни са ким да подијелим. Радије ћу је сам годинама боловати, него да је због мене други бар на тренутак осјете. Из таквог свијета што ме испуњава отме се по која неукроћена „звијер“, или можда, укроћена дође на овај свијет, уђе у сродне душе и , на моју радост, тамо се настани заувијек. За тај пресвети чин треба је дуго припремати исто као дијете за одлазак у свијет. Ето због чега ми треба неколико година да објавим књигу.

Писци су већ неколико година подијељени на таборе. То је више плод политичких него естетских разлога…

– Разумијем се у естетске подјеле и естетска сукобљавања писаца. Али, такве диобе, у ствари, не значе и подјеле. Није ми стран ни гњев који се рађа у беспоштедном сукобљавању у том смислу. Уосталом, то је неминовност. Међутим, свака друга диоба је, за моје искренос схватање, апсурдна. Ја сам увијек писце схватио као један род, једну фамилију. Не знам, можда је ово моје вјеровање и сувише наивно. Можда ја нијесам у праву. Али знам само једно: не желим да се у томе мијењам, да се одрекнем те своје дивне наивности. Желим и даље да вјерујем да су сви писци браћа, иако, нажалост, често видим како се поједини писци међусобно односе као крвници.

(из интервјуа Гојка Кнежевића са Вукманом Оташевићем 26. мај 1990, објављен у књизи „Сусрети и ријечи)