Густина живота – Милутин Мићовић, добитник награде „Косто Нинковић“

Књижевној јавности Милутин Мићовић је подарио збирку пјесама „Жива вода“, поетско двокњижје „Врата“ (у којем су укоричене збирке „Кућа“ и „Хљеб за путнике“), као и књиге прозе „Разорени град“ и , недавно „Тако су говорили Црногорци“. За стваралаштво овог писца средње генерације пажњу су скренули: Матија Бећковић, Владета Јеротић, др Новак Килибарда, Алек Вукадиновић.

Господине Мићовићу, у првој књизи поезије као да сте се, како рече академик Бећковић „одмах ухватили у коштац са самим костима језика“. Чиме то објашњавате?
– Дуго нијесам знао шта да радим. Шта да радим од живота. Дуго је на мени горела неизвјесност. Дуго су ме разарала и обнављала нека тешка питања. И онда сам скочио у ватру. И „ухватио се у коштац са самим костима језика“.

Ваша је поезија изразито рефлексивна. Да ли је то Ваш стваралачки идентитет?
– Да, кроз поезију се човјек аутентично манифестује. То је његов идентитет. И дође ли се до тог почетка, више нема краја. Ја сам увијек осјећао велику, драматичну различитост од других људи. Просто, као да не припадам овом свијету. И то је производило пуно патње, али и радости. Човјек бива принуђен да ствара сопствени космос. И у том личном космосу почиње да се рефлектује онај други, Свеједини. Не припадамо себи, припадамо свима.

Алегорија и метафора су Вашој поетској прози или „филозофској поеми“, како каже Јеротић за књигу „Разорени град“ основно изражајно средство. Зашто?
– Зато што поетски или прозни текст (нијесу строго одвојени) указује на другачију стварност од ове коју гледамо голим оком. У ствари, упућује нас на то да је управо ова стварност у којој живимо много сложенија него што изгледа. Пуна тајни и замки. Човјек који се упушта у писање, тј. у казивање и указивање на ту тајну, мора да нађе неког посредника, неку довољно комуникативну слику кроз коју ће да се пројави та дубља и сложенија стварност. Но, ту се потежу велика поетична питања. Борхес је рекао да је историја човјечанства историја неколико метафора.

У књижевној јавности је готово прећутано Ваше двокнижје „Врата“, у којем, по Алеку Вукадиновићу, досежете „антологијске тренутке поезије“ на српском језику.
– Прећутано? Док ме прећуткују, ја идем у дубину. Не знају шта радим. Можда мисле да ме нема. Они који пливају низводно, не могу да ме виде. Писање није најважнија ствар. Чак може постати лоша навика. Живот је оно што треба освајати. Доживјети пољубац сазнања и самогледања. Све друго дође само. Ништа јадније од празних писама. Куд? Коме? Никуд? Никоме! Но, од непрочитаних књига доиста се јавља нека опасност. Не само по писца, него и по ширу околину. Као кад не говорите са оним с којим живите. Као кад окрећете главу од оног који има велику муку. Али, ту ради дубља сила. Права мука мора некад изаћи на видјело. А они који нијесу хтјели да је виде остаће невиђени.

Књижевни критичари, чини се, нијесу у довољној мјери, видјели ни награду „Марко Миљанов“, коју се 1991. године добили за „Разорени град“.
– Па сад, та ми је награда, додуше, јавно уручена. И на томе се завршило, осим што је било прилично неког пригушеног негодовања, које, можда још није престало. Знате, и у култури се стварају неки минорни центри моћи, центри „друштвене самозаштите“, па и у овако малој културној средини, каква је Црна Гора. Иако ми знамо између себе „ко је ко“, постоје посредством малих група и медија, механизми изолације неког. Но, изолација из тих простора, била је моја васељена. Последице ипак постоје. Књига није дошла до читалаца до којих је све могла да дође у нормалнијој књижевној клими. Али знам да је дошла до понеког и то јој је, ваљда, довољно да остане у животу.

А шта, заправо, мислите о књижевној критици код нас?
– Нијесте могли наћи непогоднијег саговорника за ту тему. Јер ту се посредно покрећу дубља питања. Књижевни критичар (или онај који узима ту улогу) требало би нешто више да зна него оно што је научио у школи, у некој маргиналној књижевној партији. Требало би да добро препознаје књижевне ствари и да је отворен према различитостима. Па да, још уз то, има бар нешто храбрости, духа. Тога је код нас мало. Много мало, бар у Црној Гори. Ту је мало књижевно образованих људи. Мало књижевне јавности. А заузврат, сувише много приватности и импровизације. Чак, отупјеле самовоље. Та некомпетентност у књижевно-критичким стварима је заправо гротескна.

У Вашој стилистици и естетици, како је примијетио академик Ново Вуковић, доминира парадокс. Је ли то списатељски трик или је парадокс условљен урођеним супротностима Црногораца?
– Прецизно је то господин Вуковић казао. У ствари, то се не може ни видјети. Парадокс подразумијева неку двострукост. Неке интензивне супротности од којих се живи. И умну моћ да их разумијемо и прихватимо. Немам кад да идем много у ширину, да остајем на површини. Дубина је мој завичај. А из дубине се покреће цјелина, пуноћа. И то треба примити у Срце и неказати Језиком. То је препознатљива црта Црногораца – дубина и ум. С мало ријечи се више и ефикасније каже, него с много. Наочи бесмислице, лудости, указују на неке дубље ствари. Ту се откривају нове могућности језика.

Ко је, у ствари, Црногорац из Ваше најновије књиге?
– Па, нема једнозначног одговора. – „Отац је у мени и ја у Оцу.“

Књигом „Тако су говорили Црногорци“ као да је прозом допуњена Бећковићева поезија. Признајете ли његов утицај и чијим сте још дјелима инспирисани?
– Моја стваралачка веза с Бећковићем? Не видимо, не разликујемо добро оно што нам је тако близу, што је у нама. Но, то не почиње ту. Треба заронити у таму нашег насљеђа. У искон. У унутрашњу синтаксу. Друго, утицаји су природни. Нико није настао без неког утицаја. Макар небеског! И ко не би волио да на неког утиче? Нема тога! И како се сам Бећковић послужио ријечима из мојих „Црногораца“, говорећи о овој књизи „Ко изнутра не може познати човјека, не може познати Мићовића. Не волећи папир, писање, он воли сопствено сагоријевање. Унутрашњи, вјечити пламен, спрам кога чита црну књигу свијета“. Тај унутрашњи извор је моје исходиште. У том слислу су утицали на мене као мистици- од Парменида до нашег Настасијевића, тако и епски пјесници, од оних анонимних до Његоша и Бећковића.

Пажљивији читалац књиге „Тако су говорили Црногорци“ нађе се у дилеми или то Црногорци говоре о себи, или Ви о Црногорцима?
– Добро сте примијетили. Писац не зна шта ће да напише. У почетку има неко хтјење, неки начин, неко чудо. И покуша да то избаци из себе. Наравно, што год да пише, на неки начин пише и говори о себи. Али кад мало дубље загази, човјек увиђа да није сам. У нама је наслеђе, памћење, гласови и афекти предака. И љубав да их у себи оживимо, да их опет створимо. И ту се више не зна ко кога ствара, ко коме даје ријеч. Али, истина је да то све мора да прође кроз ауторов духовни крвоток.

(из интервуа новинара Гојка Кнежевића са књижевником Милутином Мићовићем (овогодишњим добитником награде „Косто Нинковић“, коју додјељује Арт клуб „Прво писмо“) објављен у књизи „Сусрети и ријечи“, 28. јануар 1997).

На фотографији: књижевници Милутин Мићовић и Илија Лакушић, новинар Гојко Кнежевић