У Никшићу почела новоустановљена књижевна манифестација „Под липом“

Прво вече Фестивала под називом „Поетика у граду Н“, било је посвећено црногорским лиричарима Александру Лесу Ивановићу и Новици Тадићу.

Прво вече премијерног издања фестивала „Под липом“, у организацији Арт клуба „Прво писмо“ из Никшића, које се одржава под слоганом „(П)Осјети Фестивал“, отворио је предсједник Општине Марко Ковачевић.

„Липе у ужем језгру Никшића засадили су његови ослободиоци, црногорски и херцеговачки ратници, којима је и посвећен храм Светог Василија Острошког, најзнаменитје здање у нашем граду. Зато, када се ми налазимо под липом или под липама, ми се налазимо у некој својој слободи, под сјенима наших предака. Зато они који на липе ударају, па и на ову под којом ми стојимо, ударају и на нашу слободу и на наше претке. Оно што овај наш, рецимо, актуелни случај чини занимљивим, јесте што ти ударају и на своју слободу и на своје претке“, рекао је Ковачевић.

То „ударање“ на слободу, према његовим ријечима, је можда и добро за поезију, а о проблему ренегатства, казао је Ковачевић, писао је Његош у „Горском вијенцу“.

„Када из плахости и лакомости људи одлуче да крену у тај процес и, по ријечима Владике Рада, заробе себе у туђина. Из те унутарње тјескобе, из тог свог кавеза у ком је та ‘размажена госпођица ласта’, рецимо, заробљена, она је кивна на читав свијет који се око ње налази, заборављајући да кључеви од кавеза нису код нас, него код ње и да је не можемо ми, нажалост, такву ослободити, већ то може само она сама, и заборављајући чињеницу који су то режими у историји свијета бранили говорење поезије, и заборављајући чињеницу да је слобода управо то да говоримо своју и туђу поезију, и да она никада није потпадала под законске норме које регулишу ауторска права. Добро је што се у сусрет овој вечери све баш тако издешавало да, управо ту слободу под овом нашом липом, коју су засадили наши преци и ослободиоци, можемо да посвједочимо у односу на мрак и на таму која јој се супроставила“, поручио је Ковачевић.

„За Новицу Тадића се може устврдити да је успио да оформи репрезентативан пјеснички опус, који је захваљујући неким изборима и преводима Чарлса Симића постао видљив и у свјетским оквирима. У тим свјетским излетима, поезија Новице Тадића знала је добити и високе комплименте, оцјене, коментаре. Посебно ми се чини успјешним једно поређење Тадићеве поезије са сликарством Хијеронима Боша“, казао је Милорад Дуротовић.

Иако би се могло, како је казао, неким летимичним прегледом Тадићеве поезије помислити да је ријеч о поезији суноврата, пада у подземни свијет, схватамо да смо у Тадићвој поетској интерпретацији ми већ у паклу.

„Добрим дијелом Тадићева поезија функционише као приказ једног урбаног пандемонијума, а, онда, и његов живот, макар оно што о њему знамо јер се он у јавни живот укључивао веома ријетко, дјелује као један цјеложивотни обрачун са демонима и дијаболичким потенцијама у човјеку. У једном аутопоетичком запису он каже да је писао о злу и вјеру у Бога сачувао“, казао је Дурутовић.

Подсјетио је на поједине анегдоте из живота пјесника који је „непрестано плакао“, а истовремено био један од најхрабријих људи „наше књижевне сцене, бескомпромисни борац против гријеха у себи, и гријеха око себе“.

На поетику Леса Ивановића осврнуо се Александар Ћуковић, који је казао да је чувени лирик „на нелирском поднебљу и у нелирском времену пјевао упркос свему“.

„Читати поезију Александра Леса Ивановића, говорити о њој, значи не само ход контекстом интимистичке лирике у коју је стваралаштво овог аутора од стране релевантне критике најчешће ситуирано, већ и скретање са те шетачке стазе зарад пуније шетње која се, ево деценијама, не завршава и на коју се олако и са посебном емоцијом пристаје“, казао је Ћуковић.

Ивановићев „шапат“, који је аутора увео у трајање, према ријечима Ћуковића, је нешто за чим увијек посегнемо у моментима који су „пауза и пријеко потребни (или наметнути) предах од бљештеће стварности због чијег убрзања се све теже сусријећемо са нама самима“.

„Мило Ломпар сматра да ако бисмо хтјели да једном ријечју или појмом означимо основно обиљежје пјесничког искуства Александра Ивановића, онда би можда најприближнији појам био ‘лирска метафизика’. Та врста поезије, наглашава он, појављује се у различитијим периодима и човјековог живота и живота пјесништва…Шетња Леса Ивановића започета је датумом рођења и није завршена датумом смрти. За тако дугу шетњу, градску и свјетску, какву нам је он омогућио, важна је статика. Што је шетња спорија, то су њени домети већи, што је ‘тромија’, то је отменија. Ивановић, у поетском смислу, није претрчао овај неосмишљени свијет. Он га је прешетао, тако отмено и споро, да га и ово вече, и ми у њему, са захвалношћу сустижемо“, поручио је Ћуковић.

Стихове поменутих пјесника говорили су глумац Славиша Чуровић и пјесникиња Наташа Лалатовић, док је цртеже лирика урадио Предраг Баћко Милачић.