Свијет кроз објектив Предрага Аџића
Мaло је познато да бројни хитови наше народне музике имају своју верзију и на румунском језику. Осамдесетих година 20. века популарни румунски певачи масовно су обрађивали српске песме, па млађе генерације Румуна и данас верују да су то заправо њихова ауторска дела.
У првом реду реч је о великом хиту Томе Здравковића „Слику твоју љубим“, чији је препев постао саставни дио румунског фолклора. Такође, и „Ти си жена мог живота“ Мирослава Радовановића, односно Радета Јоровића, сматра се изворном румунском песмом, иако је снимљена тек након што је оригинална верзија на српском језику постала хит и ван граница тадашње Југославије – открива нам наш пријатељ из Румуније.
Тим поводом, наш данашњи саговорник је Предраг Пеца Аџић, аутор дугометражног, документарног филма “KO TO TAMO CÂNTĂ”, који представља причу о некада чувеном Српском државном ансамблу у Темишвару и српској музици у румунском дијелу Баната. О томе и још много чему, читајте у наставку.
Ко је, у ствари, Предраг Аџић и откуд баш у Румунији?
Не осећам се као Предраг, иако ми је то крштено име. Никад ме није нико од најближих људи или фамилије звао по имену. Чак имам и анегдоту за своје име. Кад сам био мали, неко ме је из комшилука назвао Предраже, а мени онако малом ништа није било јасно, па сам кући отрчао да питам родитеље, ко је тај Предраг у нашој кући?! Данас сам почео, али само понекад, да се представљам људима као Предраг. Покушавам да се навикнем на Предрага. У Румунији сам се нашао, случајно, мислим, у тим годинама нисам могао пуно да бирам. Спаковали ме родитељи и одвели за Темишвар, град у коме сам одрастао, где и данас живим и радим и, искрено, тренутно га не бих мењао ни за шта. Иначе сам рођен у граду Вршац, у Банату, у Србији, на граници са Румунијом. За родни крај, везују ме многе ствари, посебно за Вршац. Имам јако пуно другова у њему и волим да одем тамо, али јако ретко у последњих пар година и стигнем до њега.
Која је разлика између животног пута који сте сами бирали и оног за који Вас је одабрао сам Господ?
Нема велике разлике, радим оно сто волим већ годинама. Али сад, видећемо за даље, можда је Господ наменио нешто сасвим треће за мене, чудни су путеви Господњи.
Да ли је филм Ваша судбинска љубав?
Више мислим да је радио моја судбинска, могу рећи и прва љубав. Том причом се бавим последњих петнаест година, јер то је посао који, кад се једном проба и уђе под кожу, тешко да се може без њега. Филм је дошао много касније, а и још увек учим на том пољу. Иако имам два документарна филма, два у монтажи и један у припреми, мислим да требам још доста да учим о филму. Али као што сам већ рекао, искуство у радију, омогућило ми је да се лако пребацим на видео, тј. покушао сам да знање са радија пребацим у видео издање. За сад имам позитивно искуство у свој тој причи, али увијек може боље.
Да ли сте и Ви мишљења, ако стваралац, било која умјетност да је у питању, своја дјела не ствара тако да су прожета духовношћу, трагањем за Господом, собом и смислом живота, не могу имати трајање, па ни неку нарочиту вриједност?
Сматрам да је то трагање константно код свих уметника, тај који прича да то не ради, лаже сигурно. Сваки уметник, у било којој уметности, тражи и тежи ка томе. Трагањем за Господом или самим собом, то је неминовно, наравно ако причамо о уметности, овако, не треба ништа…
Кажите нам нешто о својим пројектима.
Имам пар пројеката за следећу годину које спремам. Као што сам већ напоменуо, имам два документарца која су у монтажи. Један је о Хиландару, али да скренем пажњу одмах како то није она класична варијанта документарца на које смо већ навикли, већ сам покушао да са својом екипом направим нешто мало другачије. Надам се да ће га публика прихватити са одушевљењем. Иначе, то је наставак другог мог документарца који се зове “Караван Духовности” и у коме сам успео да представим на мало другачији начин пет српских манастира у Румунији. Реч је о манастирима Кусић, Златица, Базјаш, Свети Ђорђе – Шенђурац и Бездин, од којих је чак три својом руком подигао Свети Сава. Тако је и настала идеја да одемо до Хиландара и спојимо Базјаш и највећу српску светињу, коју је исто Свети Сава саградио. Биће занимљиво, ми смо се бар лепо провели на тим путовањима. Други пројекат је документарац о српском радију у Темишвару, у Румунији. Радио постоји петнаест година, врло је успешан и слушан у Темишвару. Чак је и феномен да га слуша јако пуно Румуна, који не знају да причају наш језик, али који воле нашу, српску музику, традицију и уживају у њој. Навео бих још један пројекат који је у плану. Дакле, мало је друкчији од ових до сад које сам радио, али пошто волим изазов, пробаћу, па шта ми Бог да. У преговорима сам са озбиљном Америчком филмском продукцијом и управо радим на пилот филму о мистеријама и чудним догађајима у Румунији. То је врло интересантна тема и тражена у Америци, али о том потом, видећемо да ли ћемо успети да направимо нешто од тога. Не смем пуно да причам о томе, иако бих врло ради испричао све, биће времена и за то.
Ваш документарни филм „Ко то тамо канта (пјева)“ говори о утицају српске музике на румунску банатску музику у Темишвару, а и даље, посебно се ставља акценат на проблем наших српских музичара у оном турбулентном времену Социјалистичке Румуније и владавине Николаја Чаушескуа. Реците нам нешто о томе?
Мало је познато да бројни хитови наше народне музике имају своју верзију и на румунском језику. Осамдесетих година 20. века популарни румунски певачи масовно су обрађивали српске песме, па млађе генерације Румуна и данас верују да су то заправо њихова ауторска дела.
У првом реду реч је о великом хиту Томе Здравковића „Слику твоју љубим“, чији је препев постао саставни дио румунског фолклора. Такође, и „Ти си жена мог живота“ Мирослава Радовановића, односно Радета Јоровића, сматра се изворном румунском песмом, иако је снимљена тек након што је оригинална верзија на српском језику постала хит и ван граница тадашње Југославије.
Препевавали су Румуни и песме Драгана Којића Кебе, Тозовца, Звонка Богдана, Зорице Брунцлик. Својатали су чак и „Одакле си селе“ Снежане Ђуришић, што је посебно интересантно, будући да се у тој песми говори о младој Српкињи и нашој традиционалној ношњи. Иначе, превођење српских песама на румунски језик је, почело још 1954. године, када је у Темишвару основан Српски државни ансамбл. Ансамбл је наступао широм Румуније, па су тако и наши хитови постали веома слушани међу румунским живљем. Српски државни ансамбл је одлуком министарског савета социјалистичке Румуније укинут 1970. године. Након тога основан је Музички професионални фолклорни ансамбл „Банатул“, у оквиру ког је наступала и српска фолклорна група „Коло“. Осамдесетих година, када је певач био Пера Тодоровић, популарност „Кола“ је била толико велика, да су за Румуне они били нешто попут Битлса. Тада је и почела масовна обрада познатих српских нумера, јер је за бројне румунске извођаче управо то представљало сигуран пут до славе. Румунија је тада била под Чаушескуовом диктатуром. Властима се нимало није свидело то што српска музика и, генерално, српска култура имају тако снажан утицај на њихово становништво. Сматрали су да Срби кваре румунски фолклор. Зато су почели да забрањују концерте наших ансамбала. Чак су им укидали и дозволе за рад, али је народ, упркос томе, наставио да слуша наше песме. Врхунац контроле румунске власти над српском музиком било је формирање посебне комисије, која је контролисала текстове свих песама које су изводили наши ансамбли. Неподобне нису смеле да се певају. Рецимо, због нумере „Југославијо“, певачи су морали да иду на информативне разговоре. У притвору би проводили и по два дана, као најгори криминалци, јер су певањем величали Југославију. Последњи покушај власти да искорени директан уплив српске музике у румунску био је гашење „Кола“ 1990. године. Сада се ствар, донекле, и обрнула, па поједини наши извођачи обрађују румунске песме модерног звука.
Предраг Аџић са академским сликаром Виорелом Флором
Колико је тешко снимити један филм и да ли увијек испуни твоја очекивања?
Ако питате неког озбиљног редитеља, вероварно ће вам рећи да јесте. Искрено, мени је ово врло интересантно, волим то да радим, уживам у прављењу документарног филма и не делује ми уопште ништа тешко и компликовано. Ипак ја правим документарце, играни филмови су доста комплекснији од ових мојих. Али опет, уживам у прављену документарног филма и увек се некако позитивно изненадим шта испадне на крају. Пошто нисам школован редитељ, имам неки свој стил. Углавном кренем, знам увек шта ћу на почетку, али никад до сад нисам знао шта ће испасти на крају филма. Лако ми је, јер ја и снимам све то што радим, па сваки пут претерам са снимцима, али испоставило се да у монтажи много значи то, једино што ти силни кадрови и снимци знају да ме одведу мало у другом смеру од самог почетка.
Његова скромност није испричала, али сазнали смо да је овај млади човјек у ствари доктор наука, магистар инжењер пољопривреде и туризма. Дакле, његова свестраност одговара оном малом Пеци из дјетињства, који се чудио неком другом Предрагу, а кога су му били намијенили по рођењу. Иначе, Предрага смо упознали недавно на Цетињу, када нас је посјетио са делегацијом из Румуније током манифестације Дани Његошеви и пренио нам своја искуства из свијета филма. Надамо се да ће нас опет ускоро посјетити са неким новим остварењем, па можда и неким видом сарадње са нама на пољу филма, никад се не зна. До тад, радујемо се да још увијек постоје овакви људи, гдје год они били и на коме год прозору стварали, ако се са њега види цио свијет!
Такође, није нагласио, а пронашли смо и ту информацију, да је његов документарни филм „Караван духовности“ премијерно приказан на добротворној вечери у Владичанском двору Епархије темишварске, током које је прикупљено 2000 леја односно 400 евра за српску гимназију у Темишвару.
У наставку можете погледати дио филма:
Савва Радулович
