Писмо мајци – Сергеј Јесењин
Још си жива… О, радости моје…
Жив сам и ја и поздрав ти шаљем,
нек се смијеши кров колибе твоје
у рјазанске сутоне и даље.
Мени пишу да ти често, тако,
надајућ се одблудјелом сину,
излазиш у вечери полако,
увијена у тужну црнину.
И док сутон изаткива таму
у мисли се занијети знаш:
видећ љуту разбојничку каму,
о мом крају грозне слике ткаш.
Умири се, рођена, не зеби,
одагнај та болна привиђења,
та нијесам такав идиот да теби
не бих рек’о задње довиђења.
Не, мајчице, ја сам и сад њежан
као оно у дјетињству свом
и толико желим, из метежа,
да се вратим у тихи наш дом.
И доћи ћу, свакако ћу доћи,
оставићу гнијезда огавна,
а ти немој након благих ноћи,
да ме будиш кô у јутра давна.
Не буди ме у освитке зора
и не учи да будем побожан
много што-шта одболоват морам
да бих опет био твој Серјожа:
и кафане, и дроље, и туче,
гдје никада не бих да се вратим
све ће бити једно ружно јуче
осим тебе, добра моја мати.
Зато, мила, смири се полако
и опрости свом несрећном сину,
немој лутат вечерима, мајко,
увијена у тужну црнину.
•Превод Вито Николић
