Бол – Ранко Јововић

Не волим сиротињу

Кад ми о врат обисне.

У загрљај, у топли у луди загрљај

Кад ме стисне.

Не волим вреле пољупце њине-

Неразумне, простодушне и синове,

Дошљаке, синове сунца и планине –

Пољупце од којих се у занос пада

Не подноси моја душа градска, уличарска

Пуна гада.

Ни она друга моја душа

Можда витешка

Не љуби ништа што моли, мили

И податно се смешка.

Нећу. Не подносим ту, такву чељад

Препуну шума и руда-

Једноставно. Опрости Боже,

Ја живим у братству које предводи Јуда,

А нијесам њихов

Вјерујем. Твој сам Боже-

Али, исто тако вјерујем

Да ништи духом и тијелом Јуда је испод коже.

Или, све је Боже лаж

И ово што зборим

Опрости слабом Човјеку

И Слабом што нас створи.