Бобић Мојсиловић: Поезија се пише искључиво из срца и нема никакве везе са реалношћу

„Поезија је алергична на срећу“, стих је једне од пјесама Мирјане Бобић Мојсиловић.

Али, зато Никшићани нијесу алергични на поезију. Показала је то препуна сала Иновационо предузетничког центра Технополис у којој се тражило мјесто више за стајање, громогласни аплаузи и незаситост стиховима које је позната књижевница у заносу рецитовала. Зато и не чуди њено обећање да ће поново доћи у град под Требјесом који је, како рече, заузео посебно мјесто у њеном срцу.

За вече поезије Мирјане Бобић Мојсиловић, заслужна је књижевница Сава Радуловић и њен Арт клуб „Прво писмо“.

Како Мирјана рече, Сава јој је у позиву да гостује понудила искреност, дружење и гостопримство, што је њој било више него довољно да позив прихвати. А, како је са осмијехом истакла, препознала је у никшићкој пјесникињи себе, ону лудост и жар коју носи, и није погријешила.

У разговору са Савом, гошћа из Београда је причала о поезији, писању романа, о души, а највише времена је посветила стиховима.

„Роман и може да се пише из главе, али је немогуће писати га без душе, јер морате да разумијете све своје ликове и да их оправдате. Поезија се пише искључиво из срца и нема никакве везе са реалношћу“, казала је Мирјана Бобић Мојсиловић која је објавила 13 романа, шест позоришних комада и једну збирку поезије, „Обећао си ми“.

Поезија ваља, како је казала, само ако је дубоко лична и само ако је таква онда припада свима. А њена поезија јесте лична, писана из срца, саткана од емоција, обавијена душом: оном рањивом, искреном, оном која се може додирнути, осјетити.

„Тридесет година нам причају да поезија никога не занима. То нико није хтио да штампа. Пјесници нијесу имали гдје да прочитају пјесму, док ја нијесам, прије шест година, била гост у једној емисији и питала могу ли да одрецитујем једну моју пјесму. Сјутрадан се десило чудо – људи су масовно тражили да објавим пјесму на друштвеним мрежама. Пет дана касније сам објавила и 45 хиљада људи скинуло је ту пјесму. Сада гдје год да одем, у било који град, сретају ме гимназијалци и студенти који кажу да са мојим пјесмама иду на такмичење у рецитовању. Не постоји већи комплимент. Онда сам направила збирку и била први живи писац коме је ‘Лагуна’ објавила збирку пјесама, а сада штампа поезију. Вратила сам поезију на јавну сцену и страшно сам поносна због тога, јер припадам генерацији која је расла уз поезију. Нијеси могао да одрастеш ако нијеси знао да рецитујеш бар 30 пјесама. Дечко у Првој београдској није могао да ти приђе да те ‘мува’ ако није знао да рецитује бар једног Брану Петровића, Зубца, Јесењина…Није могао, као данас, да дође да ти врти кључевима од фиће. Морао је да рецитује или свира гитару“, рекла је Бобић Мојсиловић.

А за гитару, на њеној вечери поезије, био је задужен Слободан Богдановић, док је Тамара Кривокапић виолином све то додатно обојила.

Објашњавајући да ли писац мора да позајми дио себе ликовима које гради и да ли је најисправније писати о проживљеном, а не о измаштаном, Мирјана Бобић Мојсиловић је казала да сматра да је писац „мали сујетни бог који из корпуса својих вазнесења и посрнућа бира тему, бира јунаке и одлучује ком ће јунаку дати плаве очи, коме ће дати кијавицу, а кога ће по казни у Ивањицу“.

„Све што бирамо, и теме и ликове и начин на којим прилазимо, произлази из наше аутобиографије схваћене у најширем значењу тог појма. Наша аутобиографија је корпус свега што смо икада виђели, чули, помирисали, пробали. Разум ту постоји да скупља успомене које ће нам да користе. Не мислим личне успомене, него знање, вид, да има увид у оно кроз шта смо прошли. Разум у писању романа служи да има ту неку архитектуру, да има почетак, средину, крај, а све остало је душа“, казала је.

А та душа, може, а не мора, бити преточена у писане ријечи. Битно је, како је казала, да људи читају, да се „хране“ књижевношћу, а сви они који много читају, према њеним ријечима, су потенцијални писци.

„Без обзира да ли ће то своје писање да материјализују у неком тексту или ће га живјети. Живимо у сатанско вријеме које нам сваког дана директно и индиректно шаље поруке о нашој недовољности, о томе да никада нећемо бити довољно млади, довољно побједници, довољно добри, довољни богати, довољно лијепи…Живимо у вријеме које је материју, тијело и новац прије свега, ставио на пиједестал, а све остало у запећак. Дух поготово. Имам теорију да ниједан човјек који чита, не може да буде нула. То читање, тај вид и увид, спасава га од ове хоботнице стварности, од тога што, кад се појави негдје гдје је имање кључна ствар престижа, неко ко чита књиге има штит од тих књига и може да ужива чак и у свом материјалном немању јер је његово духовно имање непобједиво“, поручила је књижевница која је Никшићанима подарила стихове из њеног „супермаркета среће и боли“ јер се увјерила да они нијесу „уплашени од стиха који лебди“.

„У поезији живи прошлост/успомене давнашње/понекад и будућност/а никако време садашње“, поручује стиховима Мирјана Бобић Мојсиловић која је током вечери, организоване у оквиру мартовског репертоара Никшићке културне сцене, подијелила с публиком „тајнину тајну“, како она назива поезију.

Извор: Светлана Мандић, Вијести