Ропство – Весна Парун

 

РОПСТВО – Весна Парун

 

Жена сам…

Моја исповјест прастара и тужна

дрхтала је неизговорена

пред непомичном савјешћу планина.

Останите безазлени

док пјевам ову химну истиниту

о робињи и жени и орлу

који је узлетио у модрине.

Љубила сам најљепше младиће

у овој долини и у свим долинама

којима протичу нечујне ријеке безбрижности.

Да знате како сам их љубила ви би плакали.

Да знате како сам бдјела уз њих

ви никад не би спавали спокојно

покрај жене или покрај шуме

ни покрај огња скитница.

Љубила сам их као истраживач предио незнани

у који се запути, ни од кога праћен.

Нема мочваре коју не прегазих

ни стабла пред којим не клонух

ни брда пут којег не дизах очи

тражећи спас.

Љубав је била јача од мене.

Моје тијело је стрепило.

Додирујуци срећу, цесту откриту

која измиче у недоглед.

О, ви који трошите сузе

за сваки растанак, за сваки цвијет

за сваки круг који нестаје на води.

Ви, које бедра своја чувате за највећу бол

и остајете понижене пред судбином.

Помозите ми да изрекнем ништавило нашег сјаја

прашину љепоте која нас засипа.

Бреме љубави под којим смо се сломиле носећи га предано,

као да носимо неотклониви плод своје црне утробе.

Као да носимо запаљену буктињу живота.

Ја нисам ништа мудрија од вас.

Мој пут исти је као пут водоноше

који не може избјећи стрмину извора

и починком не умањује јарам свој.

Гледајте моја рамена.

Ожиљци на њима исти су као и ваши.

И боре око мојих усана

горке су од година стрпљења

и од пелина сутње.

Не затварајте прозоре, дјевојке!

Ово је и ваш глас,

овај глас преплашене ноћи

што је презрела своје ропство,

и хоће да постане орао.

Изађите на улице, и видјећете

како клечим на сваком прагу

на којем је клечала жена.

Ниједна од вас није била

тако покорна као ја.

И ниједна од вас није тако пркосно

и гњевно усправила своје лице,

и погледала над врхове смрека

гдје су орлови

и гдје је Љубав.

О, шта је мени да изгубим једно крило, једну зјену,

шта ми је да прегорим неколико прољећа

неколико извора, и жетве најљепше

које се неће вратити никада!

Шта је мени да преболим траву свог дјетињства

и град своје младости.

Била сам одана миру љубави.

И плакала сам када би вјетар

затресао њене крошње у невријеме.

Љубав је била јача од мене,

А мушкарац је био храм

с прочељем златним од мојих сања

на ступовима моје смјерности.

Док је спавао, на прстима сам силазила пред праг,

и легла на камен покривши се мокрим звјездама.

А кад је устајао, залила сам његове руке

једнако уморне кад стишћу хљеб

и кад носе оружје и стјегове.

Говорила сам да моју младост

још није додирнула ноћ.

И скривах сузе да би ми вјеровао.

И кад су препознали у мојим очима осмијех

којим жена себе дарива заувијек

ономе с ким ће подијелити тајну,

они су одврнули своје лице од мене

и гледали су некуда у даљину

љубоморни на слободу

високо раскриљених птица,

што су одабрале пустоћу видика

и одрекле се љупке долине

које се они нису могли одрећи.

И грлили су ме одсутно и мрзовољно.

И свлачили ме као кривца, не као жену.

И те ноге су ме газиле,

те руке су ме бичевале,

та уста наругала су се цјеловима.

Али ја сам се смијешила и даље

постојано и безазлено.

Ја сам их љубила.

Говорила сам да су добри и мудри

и скривала сузе, да би ми вјеровали.

Затим су ме миловали

као што краљеви милују робињу најдражу.

А ја сам у њиховим рукама осјећала

успламтјели жар бића.

И у њихову гласу

завијање вукова у дивљини.

Тако ми младости моје, ево, имам свједоке,

прах ове цесте и овај зденац

коме зазвах воду дубоку.

Кад их погледах, то бјеху вукови.

То бјеше заиста дивљина и ноћ,

а ја тек плијен, пред пећину домамљен

у брлог похотника, пред ноге освајача.

А они су и даље гледали спокојно

у неку златну мрљу неба, која се дизала увис,

и за коју мислим да бијаше орао

што је кружио над долинама.

И кад су већ сасвим вјеровали

у моју близину и моју постојаност,

ја сам погледала онамо куд су гледали они

у даљине модре и раскопане, у висине

пут којих се винуше најсмјелији.

И пожељех да сам ја та златна птица,

раскриљени орао насред неба.

Тада стадох да се смијем.

Отварала сам врата широка и смијала се, смијала

мимо траве и пластова пшенице,

до црне вјетрометне земље

којом су ми снагу опасали.

И смијех мој се будио у зору

и просипао до првих звијезда.

А онда сам заспала уморна

као од хода кроз планину.

Чудила сам се том путнику подмуклом

који је зауставио коња

под овим брдом, на овом пјеску.

И тражи ноћиште на прагу жене.

И жели да му пјевам успаванку

ја, која ћу презрети њежност

да бих досегла своју истину.

Ја, која своју сутрашњу чежњу

већ читам у лијету птице изгубљене.

И одврнула сам своје лице

да жељу на његову лицу не видим.

И престала се смијати.

И кришом плачући одох.

Одох посве сигурно.

Одох на пут жалосни да будем пјевач лутања.

Ја више не тражим. И не вјерујем…

Не вјерујем у врлину господара.

Памтим како руке бичеви постају,

и како је загрљај мушкарца страшан

када се одмарају освајачи

и кад се у њихову захвалну гласу

опет чује завијање вукова.

Зато, младићи из моје долине,

не вјерујте ми кад лежим поред вас у трави

кротка и покорна као срна.

Ни кад вас напајам и тетошим,

ни када иштем вашу вјерност

у замјену за прољетни облак у висини,

за олује мог промјенљивог срца.

Јер, јао оном ко ми повјерује

и ко доведе своје стадо

пред мој шатор, да га отхраним!

Ја ћу га напустити

у час кад тама обавија поља.

Усправит ћу своје лице

и стрести цвијеће којим сте ме окитили.

И дрхтат ћу, јер је стабло у даљини

велишанствено, а ваша љубав ништавна.

И ваши огњеви пред огњем зоре

кржљави и туробни.

Идите својим путем, заљубљени!

Моја свирка није за ваше ухо!

Љубав је била јача од мене.

Али пјесма постаде орао

и напушта своју долину.

Пут модрих гора лете орлови

и не окрећу се.

То је исповјест жене и робиње.

Химна понижене љубави.

То је пјесма о мојој истини

што је истина остављених…